Banja Topilo jedna je od nedovoljno razvijenih banja, koja se nalazi na 25 km severno od Niša u živopisnoj dolini Toponičke reke.
Ova relativno mala i nova srpska banja čija su lekovita svojstva otkrivena slučajno, neprestano se širi, tako da su njeni današnji smeštajni kapaciteti od oko 500 ležajeva u privatnom smeštaju, uglavnom popunjeni tokom cele godine.
Sa temperaturom vode od 34°C, voda Banje Topilo spada u akroterme ili tople mineralne vode iz grupe hipotermalnih, čija se balneološka svojstva koriste za kupanje i piće. Sezona lečenja u Banji traje od 6. maja do 1. novembra.
Najstariji zapis potiče iz 1832. godine, u kome narod proklinje spahiju zbog visoke naknade za potapanje grsnica (konoplje). Termalne vode izvora Banje Topilo u daljoj prošlosti koristili su za topljenje grsnice (konoplje) – topilo za konoplju, otuda naziv Topilo, a meštani okolnih sela su ih koristili kao kultne i lekovite za lečenje. O lekovitim svojstvima vode među lokalnim stanovništvom prepričavaju se slučajevi izlečenja u Topilu, iz nekih davnih vremena:
Po jednoj takvoj priči, zimovali su neki pastiri sa stadom ovaca na Božurištu kraj Topila, pa se jedan od njih ukočio, a ovaj drugi, ne znajući šta će s njim, unese ga u vir. Posle pola sata ovčar je prohodao. Legenda kazuje i da je jednoj ovci opala vuna, pa su je namazali blatom iz Tresibare (čija lekovitost, inače, nikada nije ispitana). Za nekoliko dana, primećeno je kako joj raste novo runo…
U pećinama oko Topila krajem prve polovine 19. veka sklonio se od „čume“ (kuge) pazaranski rod iz Vele Polja, pa se po njima ovdašnji lokalni vis zove Pazaranski kamen.
Glas o banji prenosio se od usta do usta. Kad je to uzelo maha, šezdesetih godina, reagovala je sanitarna inspekcija. Kako dugo godina voda nije bila ispitana, a glas o lekovitim svojstvima banje sve više prenosio do bolesnika, u strahu od epidemije, inspekcija je dala nalog da se za piće i kupanje zabrani upotreba vode iz Topila. One odvažnije koji su pokušali da koriste vodu rasterivala je policija.
Početak novijeg korišćenja Banje datira iz 1954. godine, mada se Topilo u zvaničnim dokumentima opštine Niš pominje prvi put tek 1985. godine. Upotreba vode i smeštaj bolesnika odvijao se spontano; u toku sezone (juli – oktobar) izrastalo je poveće „divlje“ naselje sa oko stotinu koliba od pruća i šatora („čerge“). Osim iz okoline posetioci su dolazili, i dolaze, i iz udaljenijih krajeva: Toplice, Zaplanja, Niša.
Od 1970-tih godina započeo je masovniji proces naseljavanja Banje. Prve kuće sagrađene su 1971. godine. No, i pored toga, Topilo se sporo razvijalo. Meštani su sami finansirali izgradnju infrastrukture, visokonaponskog voda i sami kaptirali izvore. Izgradnja vikendica i stabilnijih objekata za izdavanje, sve više je intenzivirana tako da je osamdesetih godina 20. veka u Topilu već bilo oko 90. Prostorni i detaljni urbanistički plan Banje sačinjen je 1995. godine. S početka 21. veka smeštajni kapaciteti u Banji su oko 500 ležajeva.
Karakteristike termalnih izvora
Prve analize termomineralne vode obavljene su sredinom sedamdesetih godina 20. veka za potrebe nekolicine meštana banje, i tada je potvrđena njena lekovitost.
Topla mineralna voda izvire iz oko 18 izvora, izdašnosti od 10 m3/sec. Sa temperaturom vode od 34°C, vode ove Banje spadaju u akroterme ili tople mineralne vode iz grupe hipotermalnih voda (od 20 do 34°C), koje se koriste u balneo terapiji kod bolesti gde je za njihovo lečenje potrebna povišena temperatura (kupanje, obloge, orošavanje, ispiranje). Voda ove Banje koristi se uz balneo terapiju i za piće.
Izvor: Vikipedija, foto: jutjub